Otadžbina

ПРОЋЕ КАО САН

593

стала боравити вечити сапак Врата су од гробннце отворена, — ужасна врата при земљи. која личе на прозорчић подрумски . и кроз који поглед продире у црни мрак. Сандук је спуштен испред ове разјапљене велике рупе која чека да гапрогута; венци, цвеће, букети нагомилани су око њега. Около су се поређали њих пеколицина његових најприснијих пријатеља; окружен двојицом од њих приступа један створ чија је коса последњих дана сасвим обелела н који је и ако се измучен тугом и жалошћу једва вуче, хтео да дође и буде ту до последњег часа.... Фаржас прилази и почиње да говори.... Испрва га једва чују, јер му сузе угушују глас; а после, и онај проклетн страх да говори пред публиком , којн му је целога живота сметао, гони га. парализује.... Ах, шта ие би он дао, међутим , да може ма и за нет минута да искаже оно што осећа ?.... Од једном се створи чудо , — чудо пријагељства ! Изгледа. као да му се иза троструке, оловне, растове и палисандрове тамнице покојник осмехнуо, да га куражи, храбри, задахњује га оном ватром која са ње-* гових некада речитих а сада за навек умуклих усана сипаше. И Фаржас се више не боји, његов муцави говор се учвршћује. падахнуће га подиже на својим крилима.... Он помиње доброту, умиљатост, непромеиљнву доброћудност, тонлу срдачност, веселу нарав онога који ту лежи, онога чији мио осмех и искрену мишицу нико више видети неће. II слика коју он црта о несталом пријатељу тако је дирљива, он налази , да би описао ову ватрену и узвишену душу , речн тако дубоке , искрене , и пуне осећања, да очи на ново засузе, јецање удвоји, и да сирота Тереза посрће, готова да обамре од узбуђења.... Кад је већ свршавао, на крају стазе се појавп висок стас и црвена капа Аврелијина. Она је била да походи своје мртве, у ћошку гробља, код зид а, и враћала се са спуштеним очима, изгубљена као у заносу, ходом какве месечарке. Дошав близу груие коју пријатељи Косталини образоваху око гробнице, она подиже очи , по-