Otadžbina

600

НА БОРЕНСКОМ ВАНКУ

стране и са страг. Сад је наступило време, и он диже обамрлу девојку у своја наручја. Још један кратак тренут, па ће их заједро сплачити с банка и утопити Али су такви тренуци бескрајнн! И гле ! један глас проби се до њих , па још један сличан ономе, којим плаше разбеснели елементи; то је шкрипање весала! То је човечији глас! Неисказана милина обузе га у пркос невољи његовој, као она што је осећаше дететом, кад би му се отворила врата од собе, где су наслагани божићни дарови. — Лујзо, драга, мила Лујзо! Ево помоћи! Отац је овде! Она се не мпче, њене мишице висе на ниже као и њепа мокра и расплетена коса; он мора да напрегне до крајности своје мишиће, да одржи свој терет. Сад се зачу узвик, и Хенрик одговори на њ, нстина не одвећ јако, али је ипак узвик, који се могаше чути из барке. Вода му се већ попела до усана и без притиска запљускује главу по зади; једва што може да држи отвореие очи, што му их загризла слана вода. али он се упиње само да одржи уста своје драгане толико поврх воде, колико му год снага досеже. Већ се клати барка около њих; жмирећи мисли већ да распознаје обе сенке у њојзи — кад од једном сваља се један повећи вал на њега; његове ноге изгубе дно, његове руке не могу више да држе девојку, он више ништа не чује и не види и с тутњавом склопљени над главом талас избаци их обоје на поље у хаос. * * Једна рука паде на плећа стражарева. —- Смена, Хенриче! Ти као да још сањаш код ове паклене хуке. Прођоше неколико секунада док је ословљеии разабрао, шта хоће овај од њега.