Otadžbina

НА БОРЕНСКОМ БАНКУ

605

међе, колико човек може да поднесе . па тада ипак да им дође спасење! «Немој оче да ме слушаш— виче он — одврати твој слух од безочника, што говорн у бунилу; није то зарад мене; њојзн само помози , овоме јадном' невином детету! преклињем те твојим распетим сином !" Малаксалом нестаде му најзад суманута реч са усана са којих се и мпмо његову вољу изливала. Он не може више да искаже шта хоће , али чврсто држи онесвеслу девојку својим рукама. Таласи се утркују около њених прсију, а пена њихова игра се са пливајућим крајем њезине вратне мараме. Он застпре њезину расплетену косу, њезино ледно хладно лице, њезина обамрла прса, топлим сузама и пољупцима својим. н све је смочено његовом сузом и запљускавајућим таласом пораслог мора. Она се покрену и прошапта: «Мој оче, није ли могуће. да ова чаша — и али јој не достајаше снаге да довршн У очајној муци баци свој поглед на њега, а још једном плану обамрла воља у њојзи: „Хенриче. драги, до века драгн Хенриче! Смрт! Помишљала сам да је страховито тако мретн! Мени је јако зима а то ми одузимље сиагу. Прости ми што све на себе мислим те ти још отежавам гшследње часове. — Могла сам ја и иначе за тебе умрети — али овде — у води — у овој хладноћи — у овом мраку — где ништа не може да се чује — где се осећа како смрт комад по комад мили по нама —- го је сувише — не могу више да сносим — пусти ме да паднем. Хенриче ! и Он не беше у стању да изусти једне речи, али је тиме јаче притискпваше к себи. — Пусти ме — тамо су свеће — тамо они седе —• с Богом, драги родитељи — пусти ме, Хенрнче — или пођн одмах самном. Глава јој клоиу, море бесно лупа о њезнна плећа и таласи се склапају над њоме. Он се тврдо упире , јер осећа како наваљује струја под његовим мишицама са