Otadžbina

КЊИЖЕВНОСТ

У <( Оњегину )> вире сами чисти и овијани руски дух и руска душа, у руском руву н руској природи. У дубокој замисли овог нравог појетског дјела , не зна човјек чему више да се дпви : или величанству, дивоти, скромности : или истини руске природе. (сОњегин" је жива слика тадањег руског јевропеког романтизма, који. поред свег свог гипког и правог каћиперског образовања у «Харолдовом руху" и сувише смјешан. мајушан и туп изгледа поред скромне, праве, днвне дјевојане . поред „Сироте Тане и ове праве руске женскиње. Још нико није узвишеније , природније и дивотније приказао руску жену, но ли је Пушкпн «Сироту Тану" у своме „Оњегину". Па као што обично бива: Пушкинови сувременици нијесу били у стању разумјети дубокн и узвишеии значај његове појезије. Они нијесу били кадри прегледати ширину п пронаћп дубину и силиу стварајућу моћ пјесникивог велеума. Нико од њих није могао уочити перспективу, којујепред њиховим очима крчио и стварао геније Пушкинов. Првим својим „иокушајима" Пушкин је свакога очарао, занео : први звуцн Пушкинове лире били су чаробни, препуни природне нростоте н красоте у најњепшем и најумиљатиј ем слогу. Ови првенци његове геиијалне лире силели су му неувели вијенац славе и код сувременика и код потомства. II што је го!) дање пјесник од прошлости одмицао а у будућност улазио; што су његови умотвори били дуб.БН, истинитији . јаснијн и природнији , то су његови сувременицп , све озбиљнији и уздржљивији постајали према њему, то су га. све то мање разумјевали и цијенили ! Пјеснпк је све ово опажао ; осјећао је, да се је прнје времена родио, па је у тој гордој самосвијести, сам себи био најстрожији судија.