Otadžbina

КЊИЖЕВНОСТ

Он је заго последње дане жнвота најволио проводити у осами, како би га неблагодарни што мање узнемиривати могли . при стварању , смишљању и извођењу великих дјела. Нема сумње да га је ово болело. Зар је његова пјесничка душа и могла хладно све ово подноситп ? Ипак његов геније није очајавао. Пушкин је хтио (( жпвјети да би мислити и страдати могао". Што је гођ било за осуду; што су гођ његови савременици пренебрегли ; што је највише његове посљедпе дане живота огорчило , и ако је тада Пушкинова велеумна радња најплоднија била, потомство је све то —- осим његове преране смрти — достојно иоправило. Оно је, и ако иза дугог и мучног колебања. признало Пушкика за свога највећег генија; за правога осинвача руске појезије, и за оца праве и новије руске књижевности; оне књижевности, којом се данас достојно и праведно свакп Рус дичи и поноси, и коју сваки странац високо цијени и штује. То, што су за српску појезију и за српску књижевност, иаши : Бранко, Његуш и Вук , то је за руску иојезију и руску књижевност — Пушкин. Може се слободно казати, да је Пушкин био прави учитељ свијема руским великанима и умјетницима који су се иза његове прераие смртп још за пола вијека појављивали на опћој позорници руске науке и књижевности. Видљиви знак благодарности и љубави руске према своме великом љубимцу и генију — пјеснику Пушкину, то је онај споменик у Москви, ма да је много прије њега, Пушкин сам себи (( нерукотворени" споменик у сваком руском срцу подигао : својим велеумним дјелима. Руси сами призиају, да они нијесу ни до данашњега дана онако оцијенили свога генијалног пјесника како би требало, и како су морали. Признају , да они ни данас потпуно не разумјевају генија - пјесника; не схватају