Otadžbina

КЊИЖЕВНОСТ

637

чигаоцима. При крају се говори о словенским литературама, па, разуме се, и о српској. Почињући говор о Србима. писац одмах у првој реченици вели . да су Срби најбогатији словенски народ што се народних песама тиче. Он нема довољно речи да се нахвали те народне појезије. И он разликује јуначке и женске песме. па се подједнако диви и једним и другим , велећи за ове иоследње да су необично нежне и меланхоличне. Прелазећи на писану књижевност , писац је веома скуп у речима. Спомиње Ј. Рајића и његову Историју словенских народа; о Доситију зна само неколико речи, а исто тако и о Димитрију Давидовићу. Од песника наводи Мушицког, С. Милутиновића, као драматичара Стерију. И то је све. Кад се прегледа све ово , онда се с правом може рећи, да српској литератури није поклоњено онолико пажње, колико заслужује, а и оно, што је речено на доста је места нетачно и погрешно. Тако се одмах с почетка вели, да је женскиње најглавнији чувар народне појезије, те је отуда, вели, тако нежна и тужна. Писац ту не прави разлику између јуначких песама , које певају мушкарци уз гусле, и женских, које су девојачка својина. Велика је неправда учињена српској књижевности и у томе, што се сва црквено-богословска литература XI. и XII. столећа дала Бугарима. То је рад Ћирила и Методија и њихових ученика и колико год има у текстовима из тога доба бугарских реценсија, исто толико има и српских, па чак и руских. Не може се, дакле, узети, да је то чисто бугарска литература, већ је ва.ља сматрати као заједничку југословенску. Има још једпа велика погрешка. Сва дубровачка књижевност оде.ћена је од српске и засебно је изложена под именом далматинска. Па бар да је и оно што је изнесено тачно : спомиње се некакав Вијошић, Рековић и Мозорнић, место Мијошић, Рељковић и Мажуранић.