Otadžbina

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГИН

К'о Еолов дах се диже ; Па се гиба, па се вије, II о ногу ногом бије.... XXI. Заи.вескаше.... Јевђен иође Крај седишта, а све чеиа ; И догледом својим ирође Преко нашег нола леиа. Погледом се свуда шеће; Виде лица и одеће, И баш свему нађе мана.... А мужеви са свих страна Здравише га. Тад на сцену Сав расејан опет гледи; Онда за тим кришом зену И промрмл.а: (( Иишт' не вреди Некада је Дидло сјао, А сада ми додијао !» XXII. Па амори, змије гадне, По сцени се внју, јуре.... А уморне слуге јадие У ходнику дремљу, жмуре; Још прозебли хукћу, вичу, Шмрчу, кашл.у, .1>уте с', шичу.. Још светлости свуда дају Фењерчићи што се сјају. Још прозебли коњи бију Тресућ' сјајне узде своје.... Око ватре слуге стоје, И у шпаге руке крију.... А Оњегин пође кући Одело си иреобући. ОГАЏЕВИД КЊ. XXX. св. 121