Otadžbina

АНА КАРЕЊИН а

037

— Разумела сам —- рече она и поцрвене. — Која је ово реч ? — рече она и пружи прст на оно «н и које означаваше «никадаЛ — То писме значи ник ада, али то није истина ! Он брзо избриса своја писмена, даде њој креду па устаде. Она написа: т. ј. н. м. д. о. Када је Дарија Алекоандровпа угледала ово двоје, она заборави на сву жалост коју је осетила у разговору с Алексијем Алексаидровићем. Катица са кредом у руци и са покорним али срећним осмехом на лицу гледаше у Љовина, а његово лепо лице наднесено над сто с успламтелим очима гледаше час иа њу а час на сто. На једанпут његово лице грану радошћу. Он беше разумео. Њена писмена говораху «Тада ја нисам могла другаче одговорити." Он је погледа понизно. — Само онда ? — Да — одговори њен осмех. — А с... сада ? — Сада... ево прочитајте. Ја ћу казати оно што бих сада желела, и то Бог зна како желела ? — И она написа ова почетна писмеиа : к. б. в. м. з. и. о. ш. ј. б. То је значило „када би ви могли заборавити и опростити што је било.» Дршћућим прстима он зграби креду и сломивши је написа почетна писмена ових речи «ја немам ништа ни да праштам ни да заборављам, ја нисам никада престао волети вас." Она га погледа па прошапута : — Разумела сам ! —• Он седе па написа некакву дугачку Фразу. Оиа је све разумела и не питајући га да ли је тако одмах му написа одговор. Он дуго није могао да разуме сваку њену реч и чешће ју је погледао. Од среће му све помрча. Он није могао да за свако писмо нађе праЕ*у реч,