Otadžbina

Г У С Л Е

Далеко у гори на врх суре етене, Где зидине неме стоје порушене, Из времена давна иорушена града, Тамо гусле трају дане пуне јада. Умук'о је поклич, што се некад вио, Што је некад борде на бој соколио, Мннуло је време крвавих мегдана Мпнуло је време славних српских дана. Умукла је песма, што јунаке ствара, Нема више, нема седога гуслара, Умукла је песма борбе, идеала, Гуштерп се легу крај српских гусала. Стоје тужно гусле на врх суре стене, Крај њнх тпхо мека маховина вене, Српска нога тамо више не достиже, Тек сур ор'о само што се с криком дпже. А кад поноћ тавна разавнје крила, Из мрачнпх гудура уздиже се впла Измучена лица, косе расилетене, Па се зауставља на врх суре стене. И погледом дуго српском земљом блуди, Онда узме гусле, па стиска на грудн, Па пх грли, љуби, сузама их квасп, А с гусала тужнп озивљу се гласп. мај 189 2. гол. Београд.