Paster

И. Ђаја

ла и оне животиње које су претходно биле изуједане од бесних паса и на које се метода примењује тек неко време после уједа. Том приликом је у једној белешци оставио нека своја размишљања у којима би се могла видети прва идеја серотерапије. Не појављује ли се, питао се он, под утицајем вакцинације, у мозгу нека супстанца која онемогућује развој вируса беснила, пошто је најпре замишљао да нестаје нека супстанца потребна томе развоју Познато је да се на тој чињеници оснива серотерапија, то данас тако уолштено средство за борбу про“ тив инфективних болести, што клице болести, односно токсини, отрови које луче, изазивају у организму појаву антитоксина, противотрова који неутралишу отрове и чине их безопасним. Пастер је доживео да види успехе постигнуте на тај начин у лечењу дифтерије.

Пастер је оклевао да покуша да на човеку примени резултате добивене на живстињама. Размишљао је како би требало за такве огледе употребити осуђенике на смрт, чији су дани иначе избројани, па ако оглед испадне помиловати их, све то, разуме се, са пристанком самог осуђеника.

Али је било суђено Пастеру да, уместо на зликовцу, изврши свој покушај на једном детету које беше дошло к њему с мајком да га замоли за спас од грозне смрти.

Шестог јула 1885 пре подне дође у Пастерову лабораторију деветогодишње дете, Јозеф Мајстер, са својом мајком. Дошли су из Алза-

120

у 2