Paster

И. Ђаја зечје мождине од четрнаест дана, тј. која није вирулентна. Дете и мајка бише смештени у једној соби у лабораторији и Пастер се побринуо да имају све што им је потребно. Сваког дана дете је добивало за један дан све свежију мождину бесног зеца. Дете се добро осећало, забављало се животињама у лабораторији. Грозница се није појавила, али је Пастера ноћу тресла у његовој бесаници и разним привиђењима све свирепијим уколико се приближавао дан последње, врло вирулентне инјекције, која нормалној животињи поуздано даје беснило у најжешћем облику. Јула 16 дете доби инјекцију мождине сасвим свеже, узете од зеца који је истог дана угинуо од беснила. Дете се добро осећало, ране су били зарасле, и то вече, као мн обично пољуби Пастера и пожеле му лаку ноћ. Али Пастер проведе ужасну ноћ, замишљајући да ће дете умрети.

Не само због изузетне природе овог потхвата, већ и због тога што је то био први случај да је један људски живот у његовим рукама, сва она дубока Пастерова осећајност беше до крајности узрујана. Пастер не беше лекар, који у своме позиву не сме дати маха осећањима. Не беше као онај сеоски лекар из једне приче Анатола Франса, који је сав свој век провео пружајући болесницима помоћ, најсавесније н без личне поштеде, али који је говорио: „Дао сам све своје знање, сву своју снагу својим болесницима, али им нисам дао своје срце",

122