Paster

Вера и наука

њем, или, што је исто, признањем да се ништа не може разумети ни знати о тим тајнама. Велика је грешка хтети увести веру у науку. Још већу грешку чини онај који хоће да унесе науку у веру, јер се тиме огрешио и о научну методу. Човек који верује не зна и неће ништа да зна. Он верује натприродној речи. То се не да помирити са људским разумом, рећи ћете ми. И ја сам тога мишљења. Али се још мање може помирити са људским разумом веровање да разум може нешто учинити пред загонетком почетка и краја. Осим тога, разум није све: постоји и осећање. И оно што ће вечито давати снаге убеђењима човека који верује, јесте то што је учење његовог веровања у складу са полетом његова срца, док веровање материјалисте намеће људској природи несавладљиве одвратности. Да ли здрав разум, присно осећање свакога, не проглашава личну одговорност» Материјализам је, напротив, одбацује. Да ли крај; самртничког одра вољеног бића не осећате да у вашој унутрашњости нешто говори да је душа бесмртна» Увреда је људском срцу говорити: „Смрт је ништавило!"

На жалост, та племенита осећања и утеха на растанку с онима које волимо, нису нам свима дата као Пастеру. Те своје идеје упућене омладини допуњује Пастер у Медицинској академији овим речима:

„Академија види да протестујем енергично против уплитања науке у питање почетка и краја. На жалост, данас постоји струја слободне

125