Pastir

346

когом Ге обузета душа архтепископова. Невоља, очаше, неизвесност будућности беше усхипела дотле , да народ исцеђен и збуњен том невољом, очекиваше, да ће скоро настати страшан суд. Златоуст као да и сам дељаше ова1 поглед с народом. Тако се бар нагбоље могу погмити ове жалосне пророчке речи, коге он говораше у то доба: „Нема ништа стално и поуздано на свету: све Ге као море, коГе се таласа, па сваки дан разбша по когу лађу о стену. Све 1е пуно незадовољства , све готово на устанак , на измену; свуда подводно камење, провале, спрудови покривени таласима; свуда страх, опасност, неповерење, ужас душевни, 1 адовито страдање. Нико никоме не веруГе : сваки се бош свога друга, суседа. Може бити да насташе она времена, о кошма говори пророк: немоИе држати вере ни у вашим друговима нити се надати на силнв 1\2 земли. ЧуваГте се и од своге жене: и њог ништа не повераваћге. А зашто? Зато, што су зла времена; зато, што брат брату меће замке и друг другу грози издагством. Нема друга верна, нема брата, на кога би се могао ослонити. Љубав пропала. Грађански ратови започињу на све стране, но ратови мучки , умотани мраком. Свуда двуличност; по одећи овце, а по души љути вуци. Мање би се човек плашио живети међу Гавним неприГатељима него ли међу лажним друговима. Они, кош су вами 1уче ласкали, улагивали се, љубили вам руку, данас су вам нагвећи злотвори: они збацуГу маске, и не стиде се већ износити на вас све, чиме би вам само наудити могли. Хучерашња благодарност заборављена, доброчинства погажена, и они гоне свога добротвора.“ (Ниставиће се.)

Поглед на свештенство у Србти. (Од Н. Петровића.) (Наставак.) Осем тога треба узети на ум мш и ово: док су биле мало веће парохте, па ако су године по неки пут биле доста