Pesma o kralju Nalu : ulomak iz staroindiskoga "Mahabharata"

ПЕСМА О КРАЉУ НАЛУ

35

„Чија ти си, газелока 7" Како л дошла у шуму си2 У велику беду ову Како паде, о госпођо2" Дамајанта упитана, О народни тосподару, Све по реду, како беше, Исприча му, мој Бхараше! Кад је ловац мотрит стаде Огрнуту полом хаље: Пуни су јој боци, груди, Уди нежни без прекора, Лице налик на пун месец, Трепавице заобљене, Беседа је њена љупка, Тада њиме Кам облада. Ловца љубав мучит стаде, Те он милим гласом поче Ласкати Дамајантији, Ал госпођа осети се; Она мужу свом одана Кад разуме тог ниткова, Обузе је љута срџба,

д јарости запламти се, А. он подли зломишљеник Слаб бејаше злоставит је, Јер је виде опориту И где гори попут огња. Дамајанта тад јадница, Лишена. мужа, краљевства, Видећ, речи да не пруде,

рокуне га гњева пуна; „Како мени на памети Нишађанин само јесте,

ако подли овај ловац, Нека мртав сада падне !" Само ту реч кад изрече, Одмах ловац без живота На земљу се онде сруши Као дрво сагорено".

120

125

130

138"

140

145

150

155