Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ

18

И пропињу се гране с очајањем, Желе ноћ када укрштај се слави И понор жеља млаз зеница плави И кад ликује кикот над сазнањем.

„Кад природе се чин велики збива Желим, кад застор раскрије се шумно, У твоје очи да тонем безумно,

Јер у њима се сав чин одсјаива,

Док понор њихов луч мог ока скрива. 1914.

ЈЕЗЕРА

Греју ме твоје очи пуне магле,

К'о језера су где се оцртава Предзимско небо, што над њима спава, И мрке тисе, што се над њих сагле

К'о трепавице. Да ли тугу таје

За вечним сунцем које им се скрива, Или се на дну њином борба збива, А врх њих само зимске звезде сјаје =

Туђ поглед као сен преклизи њима, Жуди се распу у колуте дима. Очи, ја у вас тонем препун снова,

Мир пружате ми, докле из даљине, Преко гробова, кроз светост тишине, К'о позив чујем нови звук ветрова. 1914.

ЈЕСЕЊЕ ШЕТЊЕ Па

Све страсније волим позну јесен, што се,

Сва мокра и сива, као авет грчи И залеђен видик сужава и мрчи И грешнике шиба, што милости просе.