Pesme i drame / Milutin Bojić

12

М БОЈИЋ

Кад у прах падне идол славом сливен, Тужно зацвили логор оголео, Признаћу тајом, сам у себи скривен, Да сам те, више но што знаш, волео. 1913.

СВАКИДАШЊА ПЕСМА

Дани, како тутњи ваш џиновски хук! К'о распукло звоно плачу зоре ваше, К'о на пиру смрти разлупане чаше, Како пун је страве прошлих ноћи мук!

Дани, уставите свој демонски трк! Младост неће доћи више с венцем ружа;. Гробар брзо блатна затегнуће ужа

И к'о предзнак пашће лист свео и мрк.

Сунце мучно бије кроз облака слој, Развејава бура расцветани бадем,

А ја залуд мирис, залуд сунце крадем, Јер јулских је дана све то мањи број.

О, не даље, дани. Нека Кронос стар Да ми вечно Данас, да ме сунцем доји. С ветром нек Лепота „Еое!“ запоји: Још хоћу да срчем испечени нар.

1913.

У ЧАС ОТКРОВЕЊА

Јаучу голих јабланова гране, У тмури сутон дрвета наричу И притајено цвет сунчани вичу, И броје сени на опело збране,

Ноћ умирања пронире у нити. Гордошћу свесна дебла ридај гуши, Сокова зрелих чежња се пенуши, Да пољупцем им сунце одар кити..