Pesme i drame / Milutin Bojić

МУПИБИОЛЈИЋ

Плачемо кад поноћ пред очи нам навре Стид нас да без венца мремо у осами, И дижемо с муком горостасне лавре, Да бисмо их свесно сагорели сами.

2

(О, докле ће тако иронија мозга Лутати и мрети попут снежна прама! Лозама је нашим саломљена розга, У буктињи нашој нестало је плама:

Херострати ми смо без факље, без храма. 1912.

ПСАЛМ САЗНАЊА

И Бол је пио до крајњих горчина,

'И пронирао небесна тајанства; Здравио смехом сунчана пространства, И рио пустош земаљских дубина.

Горд чекао је да се женка јави, "Јер нудити јој љубав није знао, И дивље руже с недра би јој брао, Срећан што трње прсте му крвави.

Том пробуђеном љубављу се клео И мислио је да воли без лажи, Док не би чуо звук нови и дражи; Кринова нових тад би венце плео.

„Давао за кап меда вечност, да би "Сркао жудно вино величине. _ Постаде собом Бог своје судбине

(С чежњом да сунце сам јача и слаби.

ШИ сад пун иња, старом снагом плану. Поносан, пресит, пут небеса гледа, „Да празан бронзан суд Господу преда. — = И нехотице откри вечну рану;

„Уз горд му осмех једна суза кану. 4913. |