Pesme i drame / Milutin Bojić

26

МЕОБИО У РИНЋ

А кад моја рука крадом перо такне, Твој осетим стисак, задршћем без јава, Цео зид се један к'о завеса смакне И ја гидим само ред смрвљених лава.

Крај њих леже књиг>, папируси трули, И гомила мозга што већ продре свуда, Ловори што нису звуке среће чули:

Мрави растурени стазом што кривуда.

Сад, запахнут Тобом, ја се питам: Куда 1912.