Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ 31

(Очи модре као чивит из Сидона И мирне к'о небо у индиске калме. Друге беху црне ко крила грифона,

К'о дан божјег суда, слатке ко плод палме, Ведре као подне, дивље као зебра, Сањиве к'о ритам осионске псалме.

Од страсти су моја усахнула ребра. А данас ми очи устрептале бесом И зазвони душа к'о харфа од сребра.

Твоје око просу дрхтај мојим месом. Ја хоћу да чупам твоје златне косе, Хоћу младост златним урешену. ресом,

Слапи твоје крви да ми ране росе, Да у мени рикне младост оних дана, Кад Саулу певах химне ум што носе,

Кад осетих оков Микхиних усана, Оков пољубаца! А сад оков злата. Место мрамор-тела гној неситих рана.

Нада мном сикташе крик посмртних јата, Рушио сам куле, сатирао чете, А данас сам жељан крви из твог врата!“

И сруши се Давид, цар државе свете, И гризући свилу шареног дивана Јецао је плачем разгневљене сете.

Споља шуми песма са палмових грана. Он хукну, док рука пожутела клону, И отворив врата гледну пут Ливана,

Где прах звезда сребром мије васибну, И урликну: „Жене!“ Док његове очи немо у мрак тону,