Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ 45,

Зенице твоје још су звезда пуне, Блиста се пухор снаге што се здроби И спава умор власти која труне,

И измирење успеха и коби.

Дичи се, јер си небеса и воде, Поља и куле упио у себе,

Да с тобом све то у гробницу оде, Векова таштих сјај да се погребе.

Пресит утони у зенице свеже, Умри уз песму пустињских сирена; Док јесење ти ноћи косе снеже, Певај ми, старче, тугу вечних меза,

Јер достојни смо противници, беже! 1913.

ЈЕСЕН НА ВАРДАРУ

Уморно клизиш кроз поља голема Мрк, к'о да слава рику ти помела; Твој лом кроз кланце, пун даха с опела, Звони к'о одјек напукнута шлема.

Јер с поља твојих крв још није спрана, Кости синова по дну ти се ломе,

К'о привид видиш војске које громе: Још памтиш јаук после свежих рана.

К'о уздрхтало лишће тобом круже (Сени дедова са часним путиром, Док око тебе јесен веје миром

И са падина свежа гробља туже.

И док гробове прва јесен кади, Јаблани шуме, дудови и смокве, Као да виде још крваве локве, Значајним шумом што у срца сади