Pesme i drame / Milutin Bojić

66

М. БОЈИЋ

Зар ниси горда као бесцен урна У којој лежи прах мртвих царева» А ти си тужна. Стид ти образ прели.

Разумем. Ова ноћ светла и бурна

_ Тражи у нама блесак палих днева.

Умрлог Бога ми би васкрс хтели.

Поноћ је. Задња звезда догорева. Х

Север је плео гранама опело,

Побожно зима спуштала се с гора,

Из свога сиво-плаветнога двора; У јаблању се грчила имела.

Јежи се река и иње је бело,

Као низ ситних папратових спора Привлачи слојем залеђених бора. Зима је царски вео пољем плела.

Река се мрзне, али покушава, Све чари које даље југу броде И раскош зиме да у себи сточи.

Али од свега што се оцртава У огледалу неслеђене воде Ја видим само твоје топле очи.

ХИ

Чуј како је ноћас шум цветова речит, Збори нам о Новом с пуно сласти мамне, Препун неситости, препун чежње пламне, Из свакога цвета хоћу по кап једну.

Кидајмо их! Али низ је њихов вечит. Ређају се боје пресветле, претамне И игре мириса слатке и помамне Кидајмо их пре но издахнути хтедну.