Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ

Јер дршћеш препун пурпурнога праха, Мириса њеног осмеха и даха Сав око мене хоћу да се свијеш.

Не распи живот свој случајем створен, У душу моју дубок дуби корен; Стани, јер не знаш шта у себи кријеш.

1Х

Јадују стазе у вечер јесењу

И модра река огрће се ћутом Леденим сребром, а по велу жутом Уморног лишћа дршће пухор туге.

Мрак тешко спава у храшћу и клењу И прожима ме песмом давно снутом, А у ваздуху пепелом посутом Привиђа ми се одсјај танке дуге.

Гробнички покров скрио је све куте, Само твој поглед моје очи слуте И чујем смех твој кога нема више.

И топло ми је у том предвечерју, Док ступа позна јесен у паперју: То твоја душа шуми и мирише.

Х

У теби ми је младост погребена, Сунчана јутра, подневно пламење Љубави чедне последње прамење

(Сазрео цвет се расуо нечујно.

Опело чујем и песма црквена Сипа на мене маглице јесење, Уморно плачу пољане и стење Модро је све што беше тако рујно.

Песме