Pesme i drame / Milutin Bojić

М. БОЈИЋ

И нек твој лепи лик му тутањ смири Да стане, да те помилује меко И да охуји далеко, далеко.

И док се твоје око тихо шири И око тебе низ мириса плете Да чујеш моју душу пуну сете.

ХХШ

Читаве ноћи сажижу ме, пеку Некдашњи снови проживеле среће И тешки сумор сагиба ми плеће И само чујем смрти тешку јеку.

И жудим косу твоју тако меку.

А чежње моје, све дубље, све веће, Очајна неман црном косом среће

А око грли пучину далеку.

И све је пусто у околу целом И раскош боја звони ми опелом К'о сјајни пролог неке пратње грозне.

О чему сјај тај што дан очарава Кад моја срећа на дну Прошлог спава“ И тихо јецам сред вечери позне.

ХХМ

Сав сјај што ноћу крај мене се јати Сва празна ласка страсно ме целива И хучном игром жуђен идол скрива И оргијама сунца ход ми прати.

О, ја бих хтео сав тај раскош дати, Да срце кришом тајну сласт проснива. У капљи светој што се ћутке слива, За којом жудно сав мој живот пати.