Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ

13

Но никад можда та невина жеља, Та лиска крила од чедности беља, Неће к'о круна и дар судбе бити.

Последња мета остварена с муком Тутњава вечном пратиће ме хуком, А ја ћу тихи, тихи сумор снити.

ХХМ

(, како боли на дну душе сане, К'о црна слика немоћнога Хоћу К'о бела авет што крв сише ноћу, Дубока љубав болом скрите ране:

И када зора у пурпуру плане_. И сутон румен зрелом пева воћу, Ја скривам своју очајну самоћу А суза поред дивљег смеха кане.

И очи блесну, усне затрепере

И жудња цикне и морем се проспе.

А небо модрим звездама се оспе.

И као грешник без свести и вере

Приносим душу огњу што се пуши.

'И Бог још један у души се сруши.

ХХМ]

Неми су за мене олтари к'о стене, Амвона нема да ми очај чује, Опрости чежњи која себе трује, Да појми душу и идоле њене.

Смрзнут је талас да барку покрене, А само поноћ тешки чекић кује,

И медни Тартар медну лаву бљује 'И јуре патње да наде замене.