Pesme i drame / Milutin Bojić

ПЕСМЕ

Некада мирисом к себи сте ме звале И беле лиске за пољубац дале У час кад речи и кад боје плене.

А сад је тужно свуд куд око трене. (, јадни моји љиљани и лале, Немамо сунца. Треба да се вене.

ХХХ

Ходите опет, моје ноћи миле, Ноћи лутања и винскога дима Презрео сам вас, к'о боце од лима, Кад њене руке о врат ми се свиле.

Тад друго вино усне су ми пиле Зенице њене. И видех у њима

Сву чар, о којој тек се привид има. И моје очи греха су се криле.

Вај, треба, ноћи, опет с вама сада, Руку под руку, у кал где се пада, Но, авај, данас туђе сте и стране.

Далеко моје одбегло је јуче Јер никад више зрак згашене луче У вашем недру не може да плане.

Туђи смо, туђи, моје ноћи миле.

ХХХ

Вечерас, мала, чуј крај једне приче: Био је један џин свемоћне власти ЧОркан је роб му био с пуно части А он је море шибао што риче.

М једног дана Нимфа топла, мека Даде му пехар препун чедне сласти, ЈИ он се опи од детинске страсти, 44 у трк пусти у поља далека