Pesme i drame / Milutin Bojić

М. БОЈИЋ

Зауздан оркан и сунчане зраке. И једног дана усред игре лаке Она му разби пехар, кад га таче,

Најслађу кап да посрче занесен И сад, ено га. У сред Маја јесен! И он к'о кепец блуди сам и плаче.

ХХХ

Ко устремљене две буткиње свеже,

Уз праскав пожар растопљене смоле С вриском фауна и нимфи, што голе У сусрет јуре, кроз вијор што реже,

И крше стабла и кидају мреже,

Наша су срца што се вечно воле Скрхала стреле, што су се заболе, Стопила худе сметове што снеже

И уздрхтала и жедна и жудна У крвавом се загрљају слила, Здеравши чежњу, што се врх њих свила

К'о танки вео и к'о магла студна, · Пијући пламен, да стопе и спрже Састанка звоно, што звони све брже.

ХХХНП

(О, нек ти рекне тај пољубац, што се Свршава новим пољупцима, да је

То усклик жуди која вечно траје, Песма усана што се крвљу росе

И преко вода чежњу страсти носе, Купећи сунца и цвеће и краје, Жуд лудих ноћи када разум стаје Да спусте теби на усне и косе,