Pesme / Mileta Jakšić

ПЕСМЕ 145

ДОН КИХОТ

Дон Кихоту је зима додијала, Одвратно време спавања и мира, Жељан је врло каквих авантира... Нестрпљив тако по замку хода

И слуша ветар пролетњи где звони Напољу, и гони

Последње трагове зиме —

Ха! Он ће да се огледа с њиме!

јер витез — олуј све дрскији бива: Тарабе му руши, кућу му открива, Тај га на мегдан просто изазива!.. Дон Кихот брзо шлем на главу наби И оружје зграби

Па ван излети без слуге, без хата Да се с ветром мери,

Из прикрајка се негде Санчо цери За трбух се хвата:

Е, сад ће да буде!..

А деца нека блену па се чуде:

Како дивно витез бојним копљем влада Како га вешто

У нешто

забада.