Peštansko-Budimska skoroteča

170

Том' садт. гуде нестроине ми гусле, Мудромт. Отцу РАНЧИЋ' 10СИФУ, Благотворномг муза Заштитнику! Где! — там' Сремацг хвата с' са Бачбаномг, Бана1>ана оваи пригрлнва, Довикук) браћу и осталу, Кое веже црква православна 3 Па у витомг колу подскакум, Подскакуто).' пћсме узвикум , Да се небо надг нвима потреса ! Све у ТВОК) то се чини славу, ТВОК) славу дивнвш РАЛЧП ћу! брбо си намт. вђрнми В о д и т е л го. Сг. ТОБОМЂ ммслим' рал достанути : Дично Т' и м е надежду намт. крћпи , Да су Т' кт» нћму путови познати. Но давно си то д&ломт. показо, Лгобећ' мудроств, и хранећи правду, Старагоћ' се о рода ТИ благу, Рода благу _ србскомг. усрећишту. Срце ТИ е Доброти с^дишге , Топле груди бћднммт. притециште. Лрко сунце , РАЛЧИЋ' 10СИФЕ, Лрко сунце народа србскога, Надг коимно у свћтлости трептишг', И топлм га обасипаигв трацм, Кои многои србскои сиромаши, Горке сузе сг лица осушише ! РАЛЧИЂу цћлогт. србства Главо, Мудра Главо и Поносу дичнми! Благо црквн, кого садг управлншт.! Управлбо е подт. Нестора власма! Благо роду, кога садт. предводишг! Вод1о га са крћпкимт. коракоип., Вод1о га г па га и одвео , Одвео га на врхг среће праве ! Тимћ СЕБ' в!;нац сплео безсмрт1н. Па кадт. земногЂ наситишт. се жића, И на небо одт. наст. преселишт. се, Име Ке ТИ вавккЋ ст> благословомт. Благодарно споминлт' потомство: „За свои србскхи родг бриносе своискн!" ОБШТИ ПРЕГЛЕДЂ ЕВРОПЕИСКЕ УЛШДНОСТИ У СРЕДНЂМЂ ВЂКу. *) одт. Дра Теодора Петрановића. Падеше римскогЂ западн±,гЂ царства, сматрали га ми сг> коему драго стране,

*) Изг могг рукописногт. за печатнго преправногг кнЕижевногт. д&ла : Руководство к.' н с т ор1и свеобштегт. кнБижества.

збогЂ своихђ чрезвичаинихЂ сл:ћдствахЂ полезнихЂ и пагубнихЂ — код лтодству и п~ћговои умственои моћи нанесе, чини першдЂ у исторји човечества. Умотворна и оригиналиа древностг), ов±ков±чена безсмртнмм'д±лама ГркахЂ и РимлннахЂ , бмла 6 сђ физическомЂ и моралномЂ снагомЂ посл 4; диихђ тЗзсно скопчана* сђ изнемогаван±МЂ ове рушиласе и она са свш странахЂ. У обштем' развраштенш наравахЂ, коимђ е ве^а частв лштелнхЂ едпогЂ государства обузета, науке весма споро напредовати могу, особито оне, кое зрело и дубоко разсуждеше, и неуморну духа радиностћ изискуго. Ту чов З зкђ друго не мисли, већЂ како ће свомђ похотима сластихЂ поквареномЂ срдцу задоста учиннти, бЈзжећи, како што се у Риму у време Императора Теодоаа догајђало, одђ свакогЂ човеческогЂ знанн, као одђ вредовитогђ и убиточногЂ нда. Ово е прави узрокЂ постепеногЂ упадка наукахЂ и художествахЂ на ЕвропеискомЂ западу, кон одма посл^з смрти великогЂ Августа, почеше свои) пре^јапшк) красоту и совршенство то ве^ма губити. 0 истини вишереченогЂ, кудЂ ће болби св Љ докђ одђ знаменитогЂ Лонгина (■ј" 273 по р. X.) кои описугоћи (у свомђ ТгаС1а1и8 с1е 8иБПтЈ гл. 35) б:ђдно и плачевно стаи^з, у комђ се науке за н1'>гова времена у Риму налазаху, овако говори : „жела богатствахЂ, кон надЂ нама необуздано влада, и лгобавБ кђ насладама, есу прави узроци, кои насЂ чине робовима , или да шшђ бол± кажемЂ, они су, кои насЂ повлаче у пропаста, гд± сва иаша даровашн закопана леже." — Но оваи изворЂ постепеногЂ разрушен!П римске културе имао е, кђ достижешго свое ц^ли, 10ШЂ многа помагагоћа средства, одђ коихђ наид ћнтелша била су: варварски и покварени вкусЂ, атћдство зарЂ развраштенјн наравахЂ, немарлћивостл владагоћихЂ лицахЂ стан± кнБИжества подпомо1ги , прем1зна начина правлеши у рцмскомЂ царству, нападешн варварскихЂ народахЂ и хошЂ многа ина. У тако велико!! забуни лшд-