Peštansko-Budimska skoroteča

202

је. По овоме правилу 1а сам одговор онај Г. Свехићу писао, и по овоме читатељи некасуде: иии саи ја дирао више у његову личност у моие одговору, гдје сам говорио само о ономе, што је под његовијем именом наштампано, и гдје је све, што је год речено, основато на његовијем ријечима или погрјешкама; или је он у моју у своме утуку, гдјеспомиње ствари не само које у посао овај никако не иду (као н.п. дасамја од жене моје учио Њемачкн), него и онаке, које су сама лаж (као што ћемо послије видјети): — ноји ли је од нас дво.ице наличнији на „пакостно дериште", које д како бм се улице дочепало све мотри, да се каменомт. или батиномт, на човека баци к : ја, којега он једва нагони, да му (бранећи се) одговарам послије мно1"о мијесеци и година; или он, који 1е први на мене стао насртати, и који није могао дочекати док се одљути, него је одмах онако у л»јтини иеро спопао и У тјк писао: — који ли је на.шчнији на „наибезобразше пилнрице Бечке'''; ја, који сам му казао њеколико грубијех (али правијех) истина; илион, у које га се У тјкј од 12 листа не налази готово ништаосим ружења и псовања. Кад се ово све једно с другијем испореди н расуди , надам се да ће сваки читател. иризнати, да за Г. Светића и за његов одговор управо приликују онеријечи: л Ругала се сова СЈеницп: л Мди кучкоглавата"! Прије него и што даље о овоме станем говорити морам признати, да не знАк, шта у Г. Светића овдје значи ,Утук, како ли ову ријеч ваља читати. Да је од глагола утући, то се види; али глагол овај има различна значења. Ако ваља читати утук, онда је Г. Светић морао мислити, да ђе ме овијем одговором убити или утући: а ја, хвала Богу. дити сам убијен ни утучен, него

ме ево жива и здрава; ако ли вал»а чи тати утук, онда је морао мислити, да ће ме њиме заварчити илиуплашити, да мј иигда више ни на што не сми|ем одговарати, аја му ево опет одговарам: и тако макар шта он мислио, морао се преварити и самоиме одговору своме лажљиво дати. И тога јединога ради, да би се читател»иувјерили, да их је Г. Светић првом ријечи одговора свога (самијем именом њ* Ј говијем) иочео варат и , вал>а да му штогод одговорим, макар и послије четири године. (продуженјв сл^дуе.)

„ШТА 6 МАТИЦА СРБСКА, ШТА 6 БЛАГО НКНО НАМЉРЕНИ"? Овако насв у чнсиу 2 9. овогђ Листа еданг ревннтелБ нашегЂ Кнвигкества подт. именомг „Добротворг Путннкт." пнта и моли , да му средствомг истогђ Лнста одговоримо. Нама колнко е мнло, што се свееднако налазн Мужева, кои обштемт. благу ревнуго, н за (гћгово станЉ распмтуго : толико намЂ тежко пада, што тан истнна ми.шп и С б едне стране лакш (ерт> се срећше будућности ради подносн), ал' сб друге опетт. стране готово несносиммн теретг нама у талт> пада, кон ће свакш лако моћи себи представнти, само кадт> помнслн, како е тежко н управо да кажемо иемогућно Г. Доннсателн (а може бнти н многе друге) задоволћнтн, а нли да противу совести свое што не учиниили пакг да се одђ неки неправедно не осуди. Но при свои тескобн овои , кое што се о народнои ствари ради, кое што треба, да нсте народне ствари нашимт. прнватннмг пакг н самои чести предпочитуемо, за садЂ, колико намљ е позната стварБ, овако на горе ставл^но пвттан^ одговарамо: Матица Србска требало бн да е таково Дружство, кое ена развитакљ кнБижества нашег -б установл-ћно; или сљ другим -б реч'ма, нкао што самљ Устав -Б Матице Србске гласи, требало бн да е органљ „р а с п р о-