Peštansko-Budimska skoroteča

245

о Тг а ј а п а ш и , о М а р ј а ш - п а ш и , о Чачку и оДубљу; шта ли би Мушицки о бојевнма на Штубеку (или Штубику), на Свилеуви, на Сјеници, на Чучугама, на Прахову, на Варварину, на Суво до лу, наПониквама; и ја ни о чему томе не бих ни споменуо, да ме Г. Светић не нагони. на 2) 1а счо и Г. Симо Милутиновић живл>ели у Србији за времена Црнога ђорђи а као два рођена брата, један смо другога звали братом, и његова је мати мене звала сином. Кад он у почетку 1814. године дође у Беч, гдје сам ја онда приправљао за штампу првукњижицу нашијех народнијех пјесама, знајући да стихове ласно пише, рекнем му, да ми начини њеколике врсте под онај образ, који сам био намислио додати уз књижицу, Он начини такова два три потписа, и ја од њих изберем онај: „Србска мома, и .1' е дома" итд.; но не само што ја под оно нијесам потписао свога имена, него сам .још многима, кад се разговор догодио (особиго кад сам чуо, да гдје ко мисли, даје и оно народна пјесма), приповиједао, ко га је начинио, а многима је то и онако познато било, јер се ни е кријући радило, већ у друштву пред више људи. А да се Г. Сима илхе онда метне под он", то нити је Он же.љео, нити смо и један од нас могли мислити, да је нужно, јер онда у нашој литератури нити је ко знао за мене ни за њега, нити смо могли мислити, да ће се код оноликијех и онакијех нашијех књижевника из царсгва Аустријскога о нама двојици и о нашијем пословима говорити кад овако, као данас што се говори. 1ош се већма човјек мора чудити, с каквијем образом и по каквијем свједочанствима може Г. Светић казати, да сам се ја ;; срт ДЈо, кадт, в Г, Милутиновић исто као свое штампати дао,^ кад ја нити сам и коме на свијету казао, да се срдим, ни-

ти сам то гдје наштампао ? И за што бих се срдио? зар би онај посао мој без онога потписа што изгубио ? Да сам ја о ономе послу онда знао мислити овако, као сад што мислим, ја бих мјесто онога погписа написао: ,1адранска или Ресавска дјевојка/' каоштојеједан господин и пријатељ мој и наваљивао. 'Гако Г. Светић и друго много којешта говори само за т<> да је онако, што он онако мисли и хоће! на 3) Да је Г. Конитар мени толковао Рјечник Њемачкијем и Датинскијем јечиком, то сам ја у предговору казао прпје Г. Светића: тако: а 1Трвоме овна, адругоме рог." Колика је пак моја заслуга, што сам ријечи оне скшио и с помоћу Г. Копитара на Њемачки и на Датински језик превео и ио том наштамиао; колика ли је Г. Копитара , што ме је наговорио да их купим и што их је на поменуте језике са мном преводио, то Г. Светић онда нека нам кметује, кад га позовемо и замолимо, а незван нек се не намеће; и по свој прилици слабо ће и од осталога свијета, и данашњега и потоњега, добити за то друкчију благодарност. А осим тога, ми се (ја и Г. СветиК) не препиремо око Латинскога ни око Њемачкога језика, већ око нашега Српскога. ,У царству Аустријскоме има Срба на стотине, који Датински и Њемачки знаду онако, као Г. Светић, а свога народнога језика не зна ни он, који мисли да је први међу њима. Што пак Г. Светић каже, да сам ја ,одт> страннв1' езнка' и одђ сваке науке чистт>," он мисли тијем мене да срамоти, а у право може бити да сралшти себе, а мене да чвали; јер само показује, да нијесам ишао у школу онолико година, колико он, а потомство, на које прави списатељ у писању највише ваља да мисли, нити ће питати ко ј е ни отку да је ко, ни шта је учио, него ће по послу свакога сзди-