Peštansko-Budimska skoroteča

166

На свагдашнн доба и времена, И безг трона и безгв жезиа свега, Да се може лгодма царовати И сћмг круне да естБ накићаа, Ал' мнашетвомЂ ума и правице . Еи Франкиине бар'1> по едиом с рађо У свакоме имдству и св1ету, На сва четкф' Васеленне кран! . . . Св-ћтг разума да увнушашЂ ик>д'ма, Сви да живе ка' нестита браћа, Ка' Б огђ хоће, кано л' чоекг може , Та човекг е свег' прЈеман-в добра, Понанвише правде и мудрине, 0 чем' живи, како ли се виада И држава, и едина кућа, Тек' в^штину ваин постизати Одх ђетинства кнбигомћ и наукомк, Каконо е и ФранкиинЂ рад1о , НакЂ сђ добрама свии' дод!о зиама -—. с. м, с.

ЦРНОГОРЦБ1 1сторјческа пов"ћстћ изт. наиновЈег^ времена (Чески отт> Прокопа ХохолЈшека.) (конацт..) Кадч. 6 Евремт. \шо у собу, притрчи Заида кђ н -ћму, као ичбавителго своме, ст. радостнммт. кликомт.. Евремч. намрштенммт. челомг отстјпи отђ н^. 8 Шта в то?" уплашисе Заида. „Да , шта е то, несреКницо една, шта си тм радила ?" рече Евремт. дрктаЈоћимЂ гласомт., и тавнммт. као да удара смртно звоно, — „Тн са изда1ом -б новогт. твогт. Отечества, лишићешсе живога! К.ажи шта е Ага овде траж»о? в „Немогу, нитђ смемЂ!" отговори Заида понизно рЈке прекрстивши. Неблагодарна! збогт. чега е Црнагора заслЈЖила ч;у неблагодарноств отђ тебе 1 а В И самћ те мени купила крвлго могт. отца'' отговори Заида, ; ,но твои животђ не желимЂ да жертвуешЂ за отечество твое/

да Мои живот"б ? л Јжасне се бвремг. „Да, мои лгобезниче, гвои животћ \ а рече Заида отважно. ;; 11е ирети л' ти смрКу Станковт. братЂ после бои? Онт. дакле не треба да живи — ма и Црнагора пронала, само да ми тбј живт, останешт., — то е дакле 6б1ло , о чемЈ самБ с' Агомт. говорила/ „То е страшно!" повичу Црногорцн,она мора погинути!" „Мирно ! - загрми Евремт. — " немешаите се ј правосудје!" Црногорцв1 ућЈгаше и ступише покорно натрагг. Евремт. пређе со 6 ј неколико нута горе доле борећи се самЂ собоиЂ, после стаде предт. женомт. „Заидо! 0 кликне гласомт>. ј ко\1е се бв!.1а пламенита лк>6овб с' ДЈбокимн срце кида »оћимт. боломт. стопгма. ; ,Боже мои. ,а уздане Заида, ко^ои е пробио бно дјшј гласЂ гаи. л Тв1 морашЂ Јмрети!"рече Евремт. сииомг отважавак )ћи се и тавант. погледт. на чгвствителнЈ женЈ бацагоћи. „Кпзивали сј то мени/ шапта ова ;) и тм тако МБ1СЛИШЂ , да н Јмрети морамт. ? ;) Тм морашт., Заидо, морашт.!" потвориЕвремт. „и го отт. мое р\ке. а ;; 0 Боже мои, Боже! —умрети! већг у мрети!" уздане Заида; спусти главЈ наслонивши се на зидт., об .шкн 1ои потавни, таре р у камаврело чело, као да бм хтела страшнј смрти мБшао отбити; — садт. севне нова мисао крозт. н-ћнт. мозакг, ишрави се, бурно јои се беле груди волнјго , обЈзе в грозничава ватра, — стјпи мало напредЂ: „О гђ твое рјке велишг. тв1? — — ахт. то мора сладка смртв бмти, огт. твое РЈке Ј" мрети! в Залегивши мј се на прси клоне, и смегомЂ некимт. изражавагоћимт. грозЈ смрти и сладостт. пгобови, шапта тихо и н4Ж' но. „А кадт. ћешт. ме ј 6 ити? (< бврему пуца срце огб жалосги, а Цр* ногорцв1 наслон^ни на свое пушке тронЈТИ сви до еднога са великимт. сожаленЈем® гледаше то двое, „Немилостиви предцм! грозни законе кликне Евремт. израженммЋ очаашемг, трг*