Pijemont

/Ј-

Београд, НЕДЕЉА 22. 1уни 1914. год.

БР01 5 ПАРА

Број 169. Година IV.

ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА И 3 Ј У Т Р А

Стан редакције и администрације: Краља Александра 12. Телефон 1591.

ДИРЕКТОР Бранко Божовић

Оснивач: ЉУБОМИР С. ЈОВАНОВИЋ

ПРЕТПЛАТА м Србају »ђугарску ■ОД тредништвж: год. 16 дт. ■а соштаиа. Масачао . 1 двн. За а.остраиство код уредвиштва 1а голиау 30 франака у адату га’аоаа год. 15 фр. троиесечко Т50 фр. ј »аату. УРВДНИК Коста М. Луковић

Сгарт Фрање Фердинанда

Јуче су, после верске церемоније, спуштени у гробницу двора артштетског посмртни остаци надвојвоча? ф с, оање Фердинанда и његове супруге Софије од Хоенберга. Носилац спољне и војне политике двојне монархије, несуђени носилац трагичне хабсбуршке круне, припада од данас Историји. Над затвореним гробом Фрање Фердинанда вредно је позабавити се политиком, чији је енергични спроводник био он и коју ће, вероватно, спроводити и даље аустријска ратна партија. За педесет година свога живота, испуњеног племићским авантуризмом и смелим империјалистичким сновима, несуђени наследник аустријског престола био је роб једне мисли, једног идеала: Што већа Аустрија, са што јачом војском! Још у раном детињству, под утицајем околине и религиозне лектире, синовац Фрање Јосифа носио је у својој души, као свету догму, мисао, да је двојној монархији потребна јака клерикална струЈа. За династиЈу, која у Ауетро-Угарској значи све, вернијег помагача нема од свештенства. Због тога је млади, сушичави племић, лутајући по морима ради 1 ојачаеања својих слабих груди, носио о врату икону пресвете богородице, а у срцу наду, дз ће, моћним утицајем свештенства, сузбити поплаву световних идеја о грађанскоЈ слободи и социјалним реформама. Отуда Фрању Фердинанда видимо, још врло младог, као заштитника Католичког Школског Удружења, тог непресушивог извора заглупљивања широких народних маса. У његовим одајама, украшеним верским сликама из доба аустријске противреформације, посведневно су се виђали редактори „Рајхспоста", најлажљивијег листа хришћанских социјалиста. Из пера самог престолонаследника, изашли су многи, крајње религиозни, чланци, који су били предмет подругљивих цоментара независних и напредних бечких и пештанских листова. Много више него верски фанатик, Фрања Фердинанд је био обожавалац и проповедник што веће и што јаче војске. У „Данцеровом Војном Листу”, покренутом његовом иницијативом и његовим новцем, излагао је он своје схватање о наоружању, спреми и будућим ратним операцијама аустријске војске. Ниједан носилац

хаоеоуршке круне нијс тако широко замислио зздагке аустријске воЈске и са толико енергиЈе и преданости им служио, као шрања Фердинанд. нагло јачање флоте, што више пушака и топова, чија би се вредност показивала на што чешћим маневрима, што спремниЈи и у држави повлашћенији официрски кор — то Је сав смисао војне политике коју Је исповедао генерал коњице и адмирал ауС1риЈске флоге Фрања Фердинанд. Простог душевног састава, уских политичких и државничких видика, не узиђајући тежње народа уаучених у аусгриЈОки јарам, страсни ловац Фрања Фердинанд је више пута издавао наредОе о хајкама на Јужне Словене, Чехе, Пољаке, па чак и на Мађаре. „Народ треба натерати да оуде морално религиозан; Мађаре греба научити скромности и покорности; Србима треба да цвокоћу зуби при погледу на аустријске бајонете; са социјалним д&мократима треба свршити по кратком поступку!” доследан и непоколебљив, он је учинио да су се читави пукови војних обаезника иселили у Америку, гоњени страхом од комесаријата, ванредних стања, „велеиздајничких" парница и преких судова. Због честих „ванредних војних мера” по Босни и према руској граници, стотине великих трговачких фирми пале су под стечај и хиљаде радника остајали су без хлеба. белико је литање, да )1И ће смрћу надвојводе Фрање Фердинанда бити пресечена вратоломна спољна и унутрашња политика аустријске ратне партије. Оружзње Аустрије, као државе, у Европи зависи од тога, како ће се према тежњама поробљених народа и светским догађајима понашати носиоци њене спољне и војне политике. Аустрија је држава без националне подлоге и културне мисије. Далеко од тога да би представљала једну органску целину, она делове из којих је састављена држи помоћу нешто старијег туткала, које може да прсне при иоле јачим спољним или унутарњим потресима. Без модерне уставности и парламентаризма, састављена из народа испуњених мржњом према Немцима и Мађарима, Аустрија има или да се покори захтевима нашег демократског века, у нсме су државе без националне подлоге осуђене на смрт, или ће је, у

противном, по згконима Историје, нестати с лица земљиног. Ни Турска није пропала што није имала војске и оружја, већ што није умела да схвати и кроз свој државни механиззм провуче реформе, које изискује европска цивилизација, цивилизација без робова и без боговски свемоћних династија.

ДЕЛА И РЕНИ

Са топлим данима настала Ј'е сезона одмора и путовања. И Српсио Бродарсио Друштво је увећало број својих путнина. Али каива разочарења чекају те људе! Примамљена илусгрованом рекламама страних бродарских друштава, једна група простодушних људи иренула је, пре ненолико дана, низ Саву српсним бродом. Дан је био необично топал ; сунце је нувало и воду и људе. Међутим, на броду није било ни једне клупе, ни једне столице. У месго да се, на ваздуху, одмарају од дневних послова, људи и жене су стзјали поред пртљага, испечени сунцем и малаксали. Када се већ више није могло издржати, један излетник је пришао напеТ8нуч| запигао га : — Зар нема ни једне нлупе, ни једне столице, да дамо женама да се одморе ? — Нема ! одговорио је капетан. Однео их је г. Раша у виноград ! ЦРНА МАСКА.

Инвллидски суд — Указ о разрешавању чланова Војног Инвалидсног Суда. —

На предлог Министра Војног Престолонаследник Алексгндар потписао је 18. овог месеца указ, којим се разрешава од дужности члана Војног Инвалидског Суда: коњички пуковник Петар Прендкћ, од цужностч председника Војног Инвалидског Суда; судија КаГ> V сЗционог Суда Михаило Стојадиновић; судија Апелационог Суда Мипан Стевановић; артиљериско-техни.ни пуковник др. Душан Станојевић, судски пуковник Гојко Павловић, санитетски пуковник др. Негослав Велизарић и нижи сојни админнстративни чиновник прве класе Драгутин Трифуновић. Истим указом разрешени су дужности чланова замењеника: инжињерски пуковник Милош Ранковић, заменик председника, судија Касационог Суда Јовгн М. Јовановић, судија Апелационог Суда Сотир Аранђеловић, коњички потпуковник Стеван Швабић, сзнитетски потпуковник др. Жгрко Трпковић, судски капетан друге класе Живан Стојановић и нижи војно-административни чиновник друге класе Митар Чолић.

Кроз неослобођено Српство Иеђу оо|ииа Десет цана кроз Банат и Бачку. — Живог у старом Бечеју. — Прилог српске ‘ , -'>јке. —

* ч***^^. >.ТТ Л . .=ои*ј • >

У прошломе писму нисам казао, али се то могло осетити, да има нешто што оставља на путника много дубљи, много јачи утисак друштва него места кроз ноја се пролази. То су душе, чиста српска срца на која наилазитв и која вас изненађују. Тек затим долазе утисци које на путника чини непознати крај, али би и они били далеко слабији, да у њима не осећате дах своје душе, куцање свога срца у туђим грудима. И, према томе, моје писмо с лута не може, ни у ком случају, бити путопис, — нити, пак, на то и личи, — већ само импресије с пута, ноје су перманентне и увек драге. Треба само једанпут отићи у СТАРИ БЕЧЕЈ и застидети се самога себе, јер у Србији бар 80 од сто људи никада није ни чуло за ово име. А када би они знали да десетак хиљада Срба из овога места неизоставно мисле на нас, да преживљују исте душевне покрете као и ми, да се радују тајно кад смо ми весели, и да плачу кад се над Србијом повуку црни облаци, осетили би безмерну љубав

према овоме народу који ћути, пати и чека, чена. . . . Стари Бечеј лежи на десној обали Тисе, према турскоме БечеЈу, у бескрајноЈ плодоносној бачкој равници. Врло је ле! по, беспрекорно чисто и јединствено уређено место, да се не може упоредити ни са којим местом у Србији, па ни са Београдом, јер је он наЈмање уређен, још мање чист, а једино што се може рећи да је нешто леп. У средини вароши је велики трг, потпуно правилног квадрата, у номе се налази велики круг на коме су српски нрст и нени католички споменик. На тргу су и српска и натоличка црква. Српска црква је једна од најлепших у Банату и Бачкој, слична нашој београдској Саборној Цркви, само што поред велииога торња има још два мања. Црква је и богата и расношна. Сам иноностас преставља једну уметничку галерију слика (а не контрафа и карикатура, какве се у нас виђају). Иконе, као зликарсни радови, престављају једну уметничку творевину, можда најуспелије дело нашега сликара Уроша Предића. Само иконе коштају преко 40.000

динара; позлаћени и уметнички украшени иконостас, са скупоценим позлаћеним орнаментима, стој'е преко 50.000 динара. Целокупан иконостас, онако уметнички и леп, представља велику националну свест и вољу нашега народа, који не жали да да кад је у питању једна српска заједничка ствар. У Староме Бечеју преовлађује срлски живаљ, питом, благородан и честит као и сви наши пречани. Свест народна јако је развијена а вршење грађанских дужности према монархији беспрекорно, тако беспрекорно да би могло послужити за пример и Мађарима. У Бечеју сам стекао познаства и поштовања многих честитих породица, од којих су учиниле силан утисак и на мене и на све Шумадинце дивним српским гостољубљем, чистим срцем, поузданом надом и свим одликама великих и истинских Срба. Међу најистакнутијим и највиђенијим Србима, уважени од свега грађанства, јесу др. Милан Поповић, адвокат, др. Паја Мартиновић, адвокат, са својом госпођом и дамом Шикопарија, бележник Милош Гавонски, и чувени дом Дражићевих, др. Душан Јојкић, адвокат, поред још много добрих, честитих и истинских Срба. Изнећу Ј'едан пример српскога осећања у овоме месту. СРПСКА МАЈКА. Госпођица Олга Дражићева испричала ми је ово : За време српско-турског и српско-бугарског рата сав наш лрекосавски живаљ живео је у стрепњи и неизвесности о догађајима на Балкану, и време проводио у топлим молитвама за срећан свршетак рата. Када је пронет глас да је нашим рањпницима потребно рубља и завојнога млтеријала, многа српска душа примила је на себе ту свету дужност да од српсне куће до срлске куће прикупља све чиме би се могло помоћи нашим рањеним јунацима. Госпођица Дражићева том приликом учинила је много, обишла је све српсне куће и користећи се српским истинским родољубљем прикупила дарове за осветнике Косова и Сливнице. Једнога дана она оде у једну српсну, сиротињску нућу, где је живела једна обкевидела старица са својом постаријом ћерком. Старица је била сама код куће. Госпођица Олга исприча јој чега - , ■ ■ -— . * * -»лгЛ--' 1 догађаЈе из рата и нагласи д,,...!ости којих треба свано сада да се сети. Старица је слушала нетремице, непрекидајући је, а слепе очи, пред којима су се ређале страшне слике са Балкона, пуниле су се сузама, и једна за другим су се нотрљале низ смежурано старачко лице. Кад је саслушала зашта је дошла девојка, старица се диже, ћутећи, не говорећи ништа, и пође, пипајући по зидовима и староме намештају, чији се ред није изменио од доба када је изгубила вид. Тако дође до једнога старинскога ормана клече полако поред њега извуче једну фијоку, и сувим, старачким рукама поче тражити по лепо смештеноме старинскоме рубљу, које је ударало на плесан, устаЈ'аност и сапун. Као да је под прстима осећала свану ствар, која јој је била позната још док је девојка била, она је остављала једну по једну на страну дон не дође до онога што је тражила, Тада пажљиво извзди из фијоке једну свилену пожутелу мушку кошуљу са извезеним прсима срмом и свилом, ремен дело народне уметности, зарије лице у трошно платно и поче га квасити сузама.

Девојка је посматрала са дубоким саучешћем нако старица јеца, не зиајући зашто, али је није прекидала у њеноме болу. Кад је већ изнемогла од плача, старица тужно отпоче да прича: — Видиш ли, ћери, ову кошуљу • Платно сам сама ткала док сам девојна била, а од њега сам ову кошуљу сашила кад сам се удала и сама ова прса извезла. Њу сам чувала за мојега јединца сина да је обуче на дан свадбе. Он је био онда још дечак, али када је одрастао за женидбу умре. За њим сам годинама плакала док нисам и ослелшта, с њим је и моја срећа сахрањена а сада очекујем само суђени дан. За тај дан сам оставила ову иошуљу и молила ћерну да ме са њом сахрани; мислила сам да ће ми бити лакше. Али, нека, узми> ову кошуљу, пошаљи је у ЦЈумадију, нека ова везена прса красе груди каквога рањенога јунака. Он је тога достојан, а Ј'а.. а ја ћу умрети и без тога, и нико неће ни чути за мене„ Ето, тако осећа стара српсиа душа а много више српска омладина, и ниио није од нас ни осетио ту превелику љубав нашега народа преко Саве и Дунава, који само ћути, ћути и чека. Такав нам је народ сав у БачкоЈ и Банату: свака српсна кућа преставља храм у коме се поштује и обожава српска идеја и очекује дан великог свршетка. Јов. П.

Ност но Дунову — Први радови. — Румунски министар грађеаина на терену. —

Припремни радови око подизања моста на Дунаву увелико се врше у Румунији. Како јавља „Балкански Дневник”, румунски министар грађевина, Анјгелесно, отпутовао је јуче у Турну Северин, у пратњи српског посланика на румунском двору, г. Михаила Ристића. Министар ђе у Турни Северину, заједно са српским посланином, сести на лађу и отпловити у № н и% «е и г^м еста на комв Из Циганаха, румунски министар ће се вратиги у Букурешт, прено Калафата. Г. Ристић ће отпутовати у Србију.

КОД КОЧАНА је данас било великог сукоба. Око десет часова ујутру бугарска пешадија се појављује на вису Китка и њихова батерија почиње опет разорно дејство на нашем десном крилу. Почиње убрзана паљба. Наше десно одељење успева да пуца на даљину од 7600 метара. Бугарска батерија се повлачи и тако ослобађа наше десно крило на путу за Кочане. Истовремено остатак бугарске пешадије напушта Нитку, ради одбране Кочанског пута. Црногорци је гоне на повлачење. Наши заузимају Нитку без и једног метна и без и једног губитка.

Ј

СМРТ СТЕВАНА НЕМАЉЕ.

Године 1196. велики жупан Немања одрече се пред сабором државним престола и повуче у манастир свој Студеницу. Годину доцније оде, као калуђер Симеон, у Св. Гору, где му је био син Сава. После годину дана сазидао је с њим манастмр Хиландар. Почеткзм наредне године, 1199, умро је ту, на рукама свога сина Саве. Описујући живот његов, Сава је нарочито врло топло и нежно описао последње дане и смрт свога великог оца. * У седми дан месеца фебруара поче нешто мало слабити часна старост његова. И ту одмах блажени старац, отац Симеон, дозвавши мене недостојнога и сасвим незнатнога, с тихошћу поче ми говорити свете и часне и слатке речи:„Чедо моје слатко и утехо старости моје, симе мој, памти речи моје и саветима мојим приклони ухо твоје, и да ти не би оскудевали ови извори животјч, сахрани

их у срцу својему. Јер они су живот свима који их налазе. Уклони од себе погрдљива уста, и увредљиве усне далеко нека су од тебе. Очи твоје нека право гледају, и веђе твоје нека повлађују само праведној ствари. Прав ход дај ногама својим, и путови твоји љрави да буду. Не уклони се ни на десно ни на лево. Храни, сине, закон оца твојега и не забацуј науку матере своје. Не кори зле да те не омрзну. Карај мудрога, да те заволи. А почетак је мудрости страх господњи...." И подигазши руке своје блажени, сави их око врата мога грешнога, и поче ппакати жалосно, и даривајући ме слатким пољупцима, поче ми опет говорити: „Чедо моје љубљено, светлости очију мојих, утехо и хранитељу старости моје. Ево, дошло је већ време растанка нашег. Ево, већ ме владика мој отпуштз с миром. А ти се не жалости, чедо, гледајући мој одпазак. Јер ово је чаша општа свима. Ако се овде и раставимо опет ћемо се састати тамо где већ више нема растављања." И подигавши пречасне руке своје, положи их на главу моју, говорећи: „Да си благословен! Господ бог нека ускори спасење твоје, и нека ти место

земаљских подари небесне благодети и милост и царство. И нека те утврди на путу којим си пошао побегавши некада од мене. И увек нека је с тобом моја, ако и грешна, молитва.” А ја павши ничице пред пречасне ноге његове, говорах у сузама: Многих и великих дарова науживах се ја од тебе, блажени господине мој, али,грешан и незахвалан,заборавих на све. Уподобих се неразумној стоци, просјак у добрим делима, богаташ у страстима, срама пун, смелости божије лишен, осуђен од бога, оплакан од ангела, исмејан од нечастивих, обличен савешћу својом, посрамљен злим делима својим, и пре смрти мртав, и пре суда осуђен самим собом, и пре вечних мука мучен самим собом. Тога ради и припадам пречасним ногама твојим и нлањам ти се, да бих пречасним молитвама твојим добио опроштаја у Гослода." »идотзц еаО А када дође осми дан тога месеца рече блажени мени: „Чедо моје, пошљи ми по оца духовнога и по све часне старце у Светој Гори, да дођу к менм, јер се већ приближује дан одпаска мојега.” Л0 , Е а, И кад је испуњена његова наред-

ба, дође мноштво црнаца, што као мирисни цветови цветаху у овој светој пустињи. И дошавши к њему, дадоше мир и благослов друг другу. И не даде им отићи од себе, говорећи: „Будите уз мене, докле ми тело светим и часним песмама својим не опевате и погребете." А блажени старац од седмога дана све до смрти своје не окуси ни хлеба ни воде. Само се сваки дан причешћивао светим и пречасним рајнама. У дванавсти дан тога месеца видех га како се спрзма за одлазак и рекох му: „О, блажени господине Симеоне. Ево, већ се спрема благи исход твој у покој. Слушао сам већ како си благосиљао наследнине своје (при силаску с престола и, по други пут, при одласку из Србије), али им дај и сад последњи благослов.” А он подигавши руке поче са сузама говорити: „Тројице света, божв наш, славим те и благосиљам те и молим те и ваображавам те, јер трећи благосгов дајем наспедницима својим. Господе сведржитељу, боже отаца наших, Аврама, Исака, Јакова и семена праведнога, сахрани и укрели их у држави бившега владања мога. А помоћ пресвете Богоро-

дице и моја, и ако грешна, молитва да буде с њима од сада и до вена. А њима дајем пређашњу заповест: да имзју љубав међу собом, а онга, који одступи од онога што сам наредио, нека сатре гнев божји, и њега и семе његово.” А ја на све то рекох: „Амин". Када дође тринаести дан тога месеца, рече: „Чедо моје, принеси ми икону свете Богородице, јер сам се тано заветовао, да пред њом испустим дух свој." И кад је испуњена наредба његова и настало вече, рече: „Чедо моје, учини ми љубав, обуци ме у расу коју сам себи спремио за погреб, и удеси ме потпуно по светом образу монашком, онако како ћу лежати у гробу. И простри ми рогозину по земљи, и положи ме на њу. И метни камен под главу моју, да лежим ту тако, док ме не посети Господ и узме одавде." И ја испунивши све изврших наредбу његову. А сви смо ми плакали горко,, сви који смо гледали како се на овом блаженом старцу врши таква неизречена пажња божја. Јер како му је давао све за што би замолио за владања његова у држави, тако га не хтеде и до овога часа лишити ни једне ствари духовне, него

му све испуни Бог. А заиста, браћо моја љубљена, чудо беше погледати га. Онај, кога се бојзху сви, од кога стрепише све стране, тај је изгледао као туђинац, ништ, обучен у расу, лежи на земљи, на рогозини, под главом му камен, свима се клања, свима умиљава, од свих моли опроштења и благослоаа. Кад наста ноћ, пошто се опрости са свима и благослови од свих, разиђоше се сви по ћелијама да врше службе и да нешто мало окусе покоја. Остадох ја и уставих са собом једног јереја, и пребдесмо поред њега сву ту ноћ. Кад би пола ноћи, утиша се блажени старац, и од тад не преговори са мном више. Када дође време јутрењи и поче се пјеније црковно, одједном се блаженом старцу просвети лице и уздигавши очи к небу, говораше: „Хвалите бога ва светих јего, хвалите јего и на утвржденији сили јего." А ја му рекох: ,,Оче, оче, кога то видиш, те му говориш?" А он погледавши на ме, рече ми: „Хвалите јего и на силах јего, хвалите јего и по премногому впадичаствију јего.’ 1 И кад то рече, одједном испустивши пребожанствени дух свој, оде Гос-