Pisci i knjige IV

+ ПИСЦИ И КЊИГЕ

Питагору проста. хармонија, за Епикура обично тражење среће, за Спенсера само лична једначина. _

Најзад, апсолутна истина и не постоји, она је само конструкција нашега духа, један висок идеал коме ваља тежити и управљати све напоре и борбе поколења. Постоје само пролазне, релативне, делимичне, човечанске истине. И сама математика је тачна у односу према нама, јер и бројеви и линије зависе од времена и простора који изван нас немају ничега реалног. Стари софисти, који су много више вредели но глас који им је остао, учили су да је „човек мера свију ствари,“ и њихово учење, са извесним променама пи допунама, постало је једна од највећих идеја нашега доба: релашивност људскиг сазнања. Позната је реч Анатола Франса, какве морају изгледати ствари у мрежастим очима једне муве, и како се овај шарени и сложени свет мора одбијати у грубом мозгу једнога орангутана. Но ако се остави на страну тражење апсолутне истине, ако се под науком сматра знање нашега доба, закони извесних сталних појава, методи испитивања којима се поступно сужава круг непознатога, онда и књижевна критика јесте наука, млада, нова, још на несигурним ногама, али ипак наука, која само тражи времена па да се покаже достојна тога имена.