Pisci i knjige IV

=

ДОГМАТИЧКА КРИТИКА.

бразно законима свога рода, латинском укусу, захтевима морала, интересима друштвене консервације. Бринетјер установљава јерархију родова, дели књижевност, на нижу, „личну“, која само забавља, п на вишу, „безличну“, која износи само оно што је опште човечанско, на забавну и на поучну. Онје покушао да начело еволуције Дарвина и Спенсера пренесе и у књижевност: као што постоје разни родови у биљном и животињском царетву, исто тако постоје п у књижевном царству, и једни и други подједнако се развијају (еволуирају), лагано се стварају из нижих и неразвијених родова, добивају потребне органе и особине, воде борбу за опстанак, долаве до пуне снаге, затим застају, па или нестају или се преображавају (трансформују) у друге родове. И тако у бескрајност. Бринетјер је та своја правила примењивао ауторитарно, апсолутно, калуђерски, и за њега се рекло да не држи перо но фиргаз у руци. Тај апсолутизам он је вршио и над самим собом, и као ватре се чувао да брани дела која су се њему лично допадала, ноје хвалио само она која су испуњавала услове његовог законика. Један француски критичар, човек од духа и широких идеја, свео је у духовит облик судске пресуде једну књижевну оцену Бринетјерову: ·

У