Pisci i knjige IV

ДОГМАТИЧКА КРИТИКА У)

гова теорија одбацује пишчеву индивидуалност и унутрашњу вредност дела, а дело сматра само као један докуменал за објашњење једне епохе. У ствари, Теп никада није успео да објасни шта је то раса, шта средина, шта тренутак. Он је у проучавању енглеске књижевности био у напред створио једну идеју, једно предубеђење, и на основу те опште идеје он је проучавао целу књижевност. (Све што није ишло у прилог његовој теорији он је одбацивао, све подређивујући тој у напред створеној замисли. На тај начин, његове величанствене историјске грађевине Француске Револуције, као и његова изучавања грчког вајарства, талијанскога и фламанскога сликарства и енглеске кљижевности, показују један моћан ум и велику ученост, али су и сувише искључиви и произвољни да би могли ући у науку.

Основна мана. догматичне критике јесте што сва њена зграда постоји на врло трошном темељу. Она узима укус и идеје једне извесне епохе, једне извесне књижевности и примењује их као апсолутне законе духа људског, као непромењива правила лепога која важе за све људе, за сва места, за сва времена. И тај кристализован укус једне пролазне епохе, окамењен израз једнога стања духова, само је „бесплодан напор да се оно што је вечито