Pisci i knjige IV

СТЕВАН СРЕМАЦ 29

О том Сремчевом традиционализму у области народне историје постоје две занимљиве п аутентичне анегдоте. Једну је, по његовој смрти, објавио један београдски лист:

„У Српској Историји Љ. Ковачевића и Јовановића пише о Душанову законику на једном месту. „То је збирка саборских одлука, у равним гранама државнога живота, а ни по шлио законик...“ Узео Сремац ту књигу, подвукао речи ни по ипо, па показује колегама и љути се: Како људи не воде рачуна рачуна, о тежини појединих речи! Зар се оно не могаше казати друкчије већ овако џамбаски! Као да ће пропасти Српство, ако неко од ђака помисли о тој ствари и мало лепше! Тако се пише само на стаклетима, у којима је отрев |“ Другу анегдоту причао је радо сам Сремац. Пред књижаром М. Стајића у Београду застала су двађачића из нижих разреда гимназије. Вагледали су се у излог, и један од њих показује: „Гле, цар Лазар!“ Његов мали критични друг одмах га поправља: „Није цар Лазар, него кнез Лазар!“ Још мали приврженик Руварчеве школе није ни довршио своју критичну примедбу, а иза леђа зачу ни малу родитељску песовку а на својем обраву тешку руку ражљућенога Сремца који се ту случајно десио.