Pisci i knjige IV

28 ПИСЦИ И КЊИГЕ

поетизованих догађаја из народне прошлости, он је посветио „Успомени Милоша С. Милојевића, који „народ љубећи презрен бјаше сам“ (Ј. С. Поповић)“. Своје схватање историје Сремац је врло добро изнео у чланку Стогодишњица Јована Рајића: „Каква грдна разлика између наших старијих историка које је на посао покретала само жеља да свој народ | прославе: п данашњих наших многих историка које покреће лична сујета и грозничаво се журе, да ма по како скупу цену светих интереса народних себе прославе.“ Симо Матавуљ прича колико су Сремца болели резултати наше модерне исторпографије, који су равбили легенду о издаји Вука Бранковића, скинули вео поезије са прошлости Црне Горе, а јегарског мученика, Ђорђа Бранковића, „последњег Бранковића“, у којима се више од века и по гледало оличење судбе и страдања српског народа у Угарској, свели на неку врсту Димитрија Лажног и Шћепана Малог. „Ко је имао прилике видети СОремчево огорчење кад би се повео разговор о тим стварима, тај је истом могао поступно познати фанатична приврженика српских традиционалних догама, доследног љутог противника свега онога „чему још није време“ код нас..“2.

1 Српска Застава, 1901, бр. 15.

17 Стеван Сремац. Летопис Матице Српске, 1906, књ. 289, стр. 111.