Pisci i knjige IV

134 ПИСЦИ И КЊИГЕ

лигиозном човеку писао о себи и о својим религиозним схватањима. „Мени није било до критике Његошеве мисли, но само до проналаска, дохватања, систематске конструкције и слике његове мисли. Није ми било до насилног категорисања и квалификовања његових осећаја, но пре свега до сопственог преживљења тих осећаја“ (стр. У).

Изјава је искрена и јасна, и ми одиста у овој књизи не видимо толико Његоша колако Г. Велимировића. И са гледишта религиозне филовофије, или гледишта религиозне критике, млади београдски професор богословије није мање интересантан од цетињског владике.

Овде-онде има код њега традиционалне теологије и идеја и израза црквених часописа (једна научна хипотеза која је „више научничка но научна“; „мрак агностицизма“; „људска несолидна мишљења“). Г. Велимировић је слободан верник, модернист, и на њему се виде јасни трагови либералне протестантске теологије. Његово схватање религије је тако опште и широко, тако недогматично и либерално, да је ближе критицизму но ортодоксији, и са њиме се пре могу сложити они који не верују, но они који доследно и потпуно верују. Г. Велимировић припада оним религиозним филозофима на Западу који „верују да верују“. Он не тражи веру у Цркви