Pisci i knjige VII

ДВЕ ЖЕНСКЕ КЊИГЕ 103

ног малог ја, и артистичког распређивања паучине фраза2 Сапушници су изишли у почетку јула, у најгрозовитијим данима српскобугарскога рата, кад је на сто хиљада мртвих и рањених лежало на маћедонским бојиштима и када је колера почела да коси на све стране. ја сам покушао да читам ту књигу у же"љезничком возу, у атмосфери крви и смрти која се свуда осећала. Воз који је сав ударао на карбол и јодоформ, био је пун страних лекара, милосрдних сестара и официрских жена у црнини које су ишле на гробове својих погинулих. У разговорима, у возу, на станицама где су се видила само скрушена лица стараца и преплашена лица жена, чуле су се само злокобне речи: рањен, погинуо... Разговор се водио о једном лепом шумадијском селу у које су 62 млада човека, пала на Брдици и Рајчанском Риду, никада више неће вратити. Оздо, са југа, јурили су велики возови пуни рањеника, који су, подерани, блатави, са крвавим завојима, измучена лица, неки изврнутих очију лежали на окрвављеној слами вагона за стоку. На појединим станицама извлачили су оне несрећнике код којих се јавила колера и бацали их на рампу. У Лапову, трагична гомила од неколико стотина жена, са малом децом, многе већ у црним шамијама, у очекивању воза с рањеницима пука чији су војници из околине. И када је воз стао, и када се на њ баци рој несрећних жена, када се виделе у фургонима све грозоте рата и када се чуло и о онима који се, ни измрцварени, никада више неће вратити, чуо се