Pisci i knjige VII

104 ПИСљИ И КЊИГЕ

врисак, кукњава, ридање, велики крик бола | матера и жена, и затим је дошла страшна поворка, на носилима, на леђима, на штакама,

на штаповима одломљеним негде у планини,

млади људи са пребијеним рукама и ногама,

пробуражених трбуха, размрсканих глава, ис-

цурелих очију. И пред тим призором од којег

се крв човеку леди и који се никад неће моћи

из сећања избрисати, када се види бездна

људског бола и беде, како могу изгле-

дати седамнаест страна фраза о једној гла-

вобољи! ја никада у своме животу као тада нисам толико осетио бедну празнину речи и

сву таштину књишке литературе!

Не, егзотичка књига Г-ђице Секулић дошла је у најнезгоднији час који је за њу могао бити, толико да изгледа профано чакио њој данас писати.

На једном месту Сапушника пише: „Мисао Олуди и малаксава, узлеће и пада. Зарони дубоко у море, у густу, замршену морску траву и плаве косе медузе, и клизећи преко искричавих љусака мирних и невиних морских животињица, застрани негде далеко, у неку разливену плитку мочар, међу зле змије узверених зелених очију, на срамну и мртву тачку где су пали сви отпори и борбе“. | (Стр. 93). То је од прилике садржина, дух и тон целе књиге: књижевна егзотика, симболизам идеја, атрофија осећања, парализа воље, нешто заморено и болешљиво. Има у свему томе грча и гримасе. „Темпераменат болује КЕ од хистерије“, вели се на једном месту ове. књиге. Негде је излагање тако мутно и за-

|: Б |: