Pisci i knjige VII

ДВЕ ЖЕНСКЕ КЊИГЕ · 113

отпевати своју арију, па или је стално понављати или се повући у мрак. Извесно, ч0век је један микрокозам и у њему се свет огледа, али то је одвећ мало огледало и сувише узак круг. Живот није само мало и ограничено човеково ја, и нико на свету није толико важан или бар занимљив, да годинама и на стотинама страна пише о себи. Субјективизам је добро као полазна тачка једнога писца, али искључив субјективизам може да значи и скучен видик и немоћ књижевног развијања. Писац треба да буде не у предмету но над предметом, да доминира живот и свет, да гледа озго, да разуме и друге и друго, да казује сву разноликост других и разних људских душа и приказује богату скалу свих људских осећања.

И Г-ђица Секулић и Г-ђица Јанковић дале су, у својој врсти и у природи свога талента, две добре књиге, које доказују да и код нас жене озбиљно улазе у књижевност. Српска књижевност после ових књига постаје 60гатија са два имена. Али надати се да Сапушници и Исповести нису последње речи њихове, и да ће после ових врло интересантних почетака доћи видиком шира, садр"жајнија и потпунија дела.

· Писци и Књиге ; 8