Pisci i knjige VII

10 ПИСЦИ И КЊИГЕ

њој српској књижевности. У почетку ХЈХ века сви српски писци, у колико их је било, пишу источним наречјем.

Од тога правила почиње одступати Вук Караџић. Он не само да извојева себи право да се изузетно у српској књижевности служи јужним наречјем, но то локално наречје диже на висину књижевног наречја, које примају сви Хрвати и један добар део Срба. То де ванредан пример шта све може да учини јака воља и борбена снага једнога човека. Рођеном у западној Србији, у једној породици досељеној из Херцеговине, Караџићу је јужно наречје било матерње. И од почетка свога књижевнога рада он се служи њиме. Само, У првом почетку његова рада показује се извесно колебање. У првим својим писмима Копитару пише мешовито, и јужно-источним наречјем. У писму од 6 маја 1814 поред оближа по јужном наречју пише и: цело, песнарица, разумети, девојка, одело. У писму од 20 маја 1814 има: овде, уверен, човек, ушекао, цели, мера, пролеће. Карактеристично је за његову несигурност у том погледу што у писму Копитару од 6 маја 1814, дајући му упуства како да штампа његову Малу просто народњу славено-сербску песнарицу вели: „В прочем код други писмена гди стоји 5, 'онди метните е, на пример, вера, девоика, песна, а не вђра, дЂвоика, пбена. Неколико дана после тога, 20 маја, шаљући му за штампу своју рецензију о Видаковићеву Усамлћномо КОноши, пише Копитару обратно: „ја би ре-