Pisci i knjige VII

М. М. УСКОКОВИЋ | 135

у Дошљацима. Слика паланачке забаве у пољу је изредна; то иде у најбоље приказе живота наше мале вароши. У томе је Г. Ускоковић несумњиво први у нашој књижевности.

Најзад, Чедомир Илић је боље писан но Дошљаци. Г. Ускоковић улази у године када човек није више роб својих илузија и када се трезни од међијског пијанства речи, у године када се почиње мање марити за Бајрона, Ига и Хајнеа, а злше за Гетеа, Стендала, Мерижеа, Анатоле Франса. Он се отима од сугестије речи, мање мари за живописну и ритмичку фразу, за лепу реч, излив и уздах, и више тежи пртродном, искреном, простом изражавању. Иако се није потпуно излечио од сентиментатног вербализма, који је саставни део наџе почетне књижевне културе, он је свој нов роман написао природнијим, трезвенијим, пецизнијим, простијим стилом. Има страница Чедомира Илића које су у својој концизести и неусиљеној простоти врло добре.

зе ж =

Чедомир Рлиђ је доказ да Д ошљаци нису били само слуајна појава у књижевној кариери Г. Ускорвића. Он је сада ту белегу не само добацве но и пребацио. Данас је ван сваке сумње деје наша књижевност у њему добила доброг з»оманописца, који је дао најбоље романе и београдског живота. Како се данас на ровну код нас ради врло мало, и како београдси живот данас нико не слика,