Pisci i knjige VII

1468 писци и КЊИГЕ

полета, без дубине, као у некој потмулој љутњи на вулгарност живота и на неизлечиву нискост човекову. —

Те приповетке не престају помињати на радове самоука сликара који се виђају по излозима, код којих се види неко примитивно осећање уметности, али где је све још тако далеко одуметности. И што повећава тај утисак, то је ретка невештина у писању. у

Јанковић нема онога дубоког лиризма Бо-

рисава Станковића те да му се опрости онај троми језик, оне рђаво слепљене реченице, онај безбојан, само за једну четврт књижевни стил политичких листова. Не може бити добре приповетке када се овако пише: „Покушавала је да то право добије тим што ће мужа довести до љубоморе, па је добила батине, а једном је у мал није отерао; па је онда причала за неке далеке својте, које могу да израде државну службу Влајку, мужу; а кад јој он рече да покуша, она не успевши, осетила се још више понижена; за тим је хтела ревносним радом у кући, држањем чистоће и реда то да постигне, па је то све било без успеха, нико главе није освртао, било то чисто или не. Она се само осећаше у тој намери као робиња. Те јој онда дође мисао, да и она пркоси, као сви. Зато је кришом, одвајајући пару по пару, штедећи од шв'а, купила срећку.“

Г. Јанковић, који као да има нечега у себи, могао би и давати што добро и трајно. Али са тако оскудном, готово никаквом књижевном културом, са таквим неразумевањем