Pisci i knjige VII

14 ПИСЦИ И КЊИГЕ

искључиво преовлада, но се задовољава да му се призна право грађанства у српској књи– жевности. Он је шада био за равноправност свију српских наречја. Али доцније, пошто је победа остала на његовој страни, он иде корак даље, и одлучно шражи да јужно наречје постане искључиво књижевно наречје српско. То своје ново гледиште он је потпуно изразио и образложио у својој књизи: Вука Стеф. Караџића и Саве Текелије писма високопреосвештеноме господину Плашону Атшанацковићу, православноме владици будимскоме, О српскоме правопису, са особитијем

додацима (Беч, 1845). Полазећи са гледишта _

да најчистији народни говор треба узети за књижевни језик, он се изјашњава против источнога говора у Срему, Банату и Бачкој, а за јужно наречје, онакво какво се говори

у Херцеговини.

„Што сам до сад све околишио, овдје ћу изријеком да кажем: да се у свему народу нашему нигде не говори српски тако ружно и покварено као у Сријему, у Бачкој и у Банату... А гдје се говори најбољег Ево и на то одговора. Српски се говори најчистије и најправилније у Херцеговини и у Босни... У данашњој Србији што се год даље од Саве и од Дунава иде к југу, све се чистије и правилније и на херцеговачко нарјечије наличније говори српски...“ (Стр. 85—86.)

Херцеговачко наречје, то је идеалан српски језик, и њега треба усвојити за опште

српско.

„А кад бисмо се договарали које би нарјечије било најприличније да га у писању књига сви примимо, ја бих рекао: ово, јужно. Оно од запада у Сријему допире до Вуковара и уз Дунаво готово до Будима, а од југа у Србији готово до Бијограда.... Осим тога главнога узрока могу се споменути још и ови: 1) да су готово све наше пјесме у њему постале; 2) да сениу