Pisci i knjige VII

34 ПИСЦИ И КЊИГЕ

1) Бројем већи пи кулшуром јачи део српско-хрватског народа говори исшочним наречјем. Тим наречјем говори сеу целој Србији, без ужичког округа и делимично чачанског, рудничког, ваљевског и подринског; у Старој Србији, сем старог Новопазарског Санџака: у целој Маћедонији; у целој Војводини са изузетком католичких „Буњеваца“ и „Шокаца“; у северо-западној Хрватској, и код кајкаваца и, делом, код чакаваца. Како су и Словенци екавци, шим наречјем говори се на Словенском југу од Триглава до Солуна. Тим језиком говоре и Срби и Хрвати и Словенци, и интерес је народнога јединства иизмеђу Хрвата и Срба, и између СрбоХрвата и Словенаца, да се усвоји најопштије и заједничко источно наречје. У Војводини, Хрватској и Србији култура је најразвијенија, главни наши центри Београд, Загреб, Нови Сад, Карловци, у екавским су крајевима, и из њих се култура шири и у остале мање просвећене и мање напредне наше крајеве.

2) Екавско наречје је било књижевно наречје и раније и данас. Стара српска писменост била је екавска, исто тако хрватске књижевности и кајкавска и илирска; нова српска књижевност била је екавска од свога почетка, и остала је и данас екавска у највећем и најважнијем свом делу. Специјално у српској књижевности велика већина и оних који пишу и оних који читају на екавској је страни, и три четвртине српских књига и листова штампа се источним наречјем.