Pisci i knjige VIII

110 ПИСЦИ И КЊИГЕ

гда истисну, ваља да се једнодушно увери да је уметност највиши живот човечансва, најлепши израз човекове особености, једна од најблагороднијих сила друштвених; ваља да се види да није истина да демократија води рачуна само о материалном благостању, да је немарна у уметности, и да тражи униформисање свега, па чак и талената. Не! велики покрет човечанског ослобођења који се спрема неће само промене законских формула у производњи и подели добара, није само једно Масептаре, како се брутално рекло у Немачкој, но нов поглед на живот, дубока промена, и умна, и морална, и естетична.

П

Неко је вулгарно казао да један пар кобасица, или један пар ципела исто толико вреди колико и све драме Шекспирове. Само, ко је рекао ову реч која, да није сувише бесмислена, изгледала би на бласфемију, смео је са ума ово: када месар направи једну кобасицу, или обућар пар ципела, он је створио нешто што ће служити само једном човеку, и то за једно ограничено време. На против када је Фидија резао своје кипове и Шекспир писао своје драме, они су стварали нешто што није релативно и ограничено у својој употреби, но трајно и опште. Кобасица ће се појести, ципеле ће се подерати, али ће уметничко дело остати бесмртно младо, у њему ће уживати хиљаде и хиљаде људи, поколења ће, као на студенцу живе воде, у њему црпети велика осећања и племените емоције. Мраморним киповима грчким дивили су се сувременици Периклови, пред њима се и данас са узбуђењем

о