Pisci i knjige VIII

УНИШТЕЊЕ ЕСТЕТИКЕ 119

родној. Као и на све друго, народ има право на цвет мисли људске, на уметност. И због тога, место старе, наивне, збуњене, чисто негативне девизе: уништење естешике, чује се нов поклич: демократизација умешности, тежња да уметност постане. својина и радост свију створења људских, јер на њу народ има пуно и природно право, као и на науку, као и на културу духа, као и на све што га чини лепшим, бољим и свеснијим.

Да се разумемо само. Нико не мисли да је то и најглавније и једино, и да је то остварљиво, одмах без икаквих претходних услова. Познат је онај Рускинов естет који је на једном лондонском мосту видео једнога просјака. Просјак је имао неки отрцан и позеленео реденгот и улубљен ци-. линдер, и скрушено је пружио руку за милостињу. Естетово естетичко осећање се узбунило због те ружне нескладности између одела и положаја бедникова, узме га собом, одведе код најбољег кројача и направи му право просјачко одело, према сликама у Ма ћопа! баПегу, и, гладна, одводи га опет на мост. Мало за тим, прође један свештеник, и када чу откуда просјаку то старинско одело, осећање му се узбуни што је естет мислио само на спољашност просјакову, а не на његову душу. Одведе га у цркву; на предику, и после га понова доведе на мост, опет гладна. Била би и потпуна илузија, чак и једна свирепа иронија, и мислити да се уметност може ставити на домак народу, ако се у исти мах не поправи материалан положај тог истог народа, ако се не учини да се ропски рад олакша, да одмора телу, слободно време да може да живи, и за своју породицу, и за