Pisci i knjige VIII

122 ПИСЦИ И КЊИГЕ

уметника да им, по старом начину Рафајла и Леонарда, изради какав историјски или верски призор, занимљив по њих, и који би се сместио на такво место где би сви у њему уживали“.

Не, то нису хуманитарне сањарије, лепе жеље и идеали. Идеал, да, али идеал који се поступно још и данас остварује. „Идеал је истина која се из далека види“, узвикнуо је најплеменитији идеалист прошлога века, Ламартин. Велики покрет који се почео за народно образовање, и који је толико маха узео, показује једну нову стазу. Научењаци првога реда сишли су на улицу из својих кабинета и лабораторија и братски се ставили на расположење народу, проповедајући и ширећи истину и науку пред аудиторијама састављеним од радника, занатлија, малих чиновника, онога што се презриво назива мали људи. Уметници, и најделикатнији и они који су највећма у свом елегантном дилетантизму били одвојени од живота, помешали су се међу просте људе, воде их по музејима и галеријама и уче их лепоти, упућују их у разуме„вањима великих производа духа људског. Народни университети цветају, групе за научна и естетичка образовања множе се, маса народна, тако дуго уљуљкивана у вековним предрасудама, и која је била огрезла у немару, ако не мржњи према уметничкој лепоти, почиње се будити за виши живот. Држава, ма са напорима, ма са привременим уступцима, престаје бивати својина једног сталежа, она је на путу да постане једно велико друштво за узајамно осигурање и благостање, моћно оруђе општег напретка у сваком погледу. У данашњем добу демократије и општег права гласања,