Pisci i knjige VIII

МАРКО ЦАР 129

мириса“, личе ми на „оне хладне трезвене лале што нас из својих порцеланских саксија онако порцелански гледају“. Он је већи део својих песама испевао у оне црне дане које је народ у Србији проживљавао почетком осамдесетих година. У кратком размаку од две године, грађански рат унутра, стидан пораз споља, опстанак наш у питању, затим, толика и толика крупна питања о човеку, о друштву, која се намећу и обичним духовима, нервозно, узнемирено доба — а он хладан, равнодушан, као његов Тибуло „квирит млад који љуби мраморни кип!“ ја знам врло добро за његову сарадњу на неколиким одсудно демократским листовима, познато ми је којом је приликом запатио тешку болест која му је и главе дошла — али то није било оно дубоко, свесно уверење које се изједначава са савешћу, то је било из моде, под утицајем околине. Он није марио за своје доба.

У два-три маха покушавало се — и г. Цар то понавља — да се докаже да је Војислав наш парнасовац! Ствар, бар мени, изгледа сумњива. Француски парнасовци, друго и треће романтично поколење, јако су различни од њега. Они су имали свој програм и своју естетику. Хотимично су занемаривали морални смер, избегавали племенитост и узвишеност мисли. Песник парнасовац није смео да буде дирљив, није смео да показује своје добро срце. То може свако да чини, тврдили су они;и тада настаје питање: шта је то што се допада 2 лепота песникових стихова или лепота његове душе 2 Прегласише се за неузбудљиве, њима је све и сва била лепота контура и боја, њих су занимала дела и осећања некадашњих људи, прошлих векова. Осе-

Писци и Књиге 9